Ne mogu da prestanem da mislim o dečaku iz Mrčajevaca. O detetu koje je umesto raspusta, igre i bezbrižnosti prolazilo kroz bolnice i psihijatrijske ordinacije zbog onoga što je, prema navodima njegove porodice, preživelo. Kao otac dvoje dece ne mogu ni da zamislim bol njegovih roditelja. Pošalješ dete u školu verujući da je tamo bezbedno, a onda ti se život pretvori u pakao. Ne zanimaju me igre rečima, formulacije i prebacivanje odgovornosti. Interesuje me dete. Interesuje me ko ga je zaštitio i ko nije. Interesuje me kako je moguće da jedna porodica mora sama da se bori dok nosi ovakvu traumu. Za decu ne sme da postoji ni politika, ni veza, ni funkcija, ni zaštita bilo koga. Samo istina i odgovornost. Ovom dečaku želim da jednog dana sve ovo ostane daleko iza njega, a njegovim roditeljima snagu da izdrže borbu koju nijedan roditelj nikada ne bi smeo da vodi. A svima koji misle da se ovakve stvari mogu zataškati, ublažiti, relativizovati ili gurnuti pod tepih poručujem: nećete. Kada su deca u pitanju, nema nedodirljivih. Nema funkcije, veze, stranke ni sistema koji sme da stane između deteta i pravde. Deca su poslednja linija. Ko pređe preko nje, mora da odgovara. Tačka.