zo100ino

Prenosim u celosti tekst mog prijatelja Stefana Simića (zaslužuje da se pročita): “Vučić nije Šiptar, Vučić je lopov. A i da je Albanac, šta bi to promenilo? Ništa. Na protestima, međutim, stalno smo slušali: „Vučiću, Š…!“ Umesto: „Vučiću, lopove!“ Tako ne vređamo Vučića. Vređamo Albance. Vređamo Bekima Fehmiua i mnoge časne ljude albanskog porekla, slične njemu. A teško da smo imali poštenijeg i većeg glumca od Bekima. Nije glumio, nego je igrao — do kraja. Tako je i živeo. Prekidao je snimanje dok svi ne dobiju honorar, od prvog do poslednjeg člana ekipe. Zbog nepravde se prerano povukao, uz reči: „Ne mogu da igram dok mi se narodi ubijaju.“ Bata Stojković mu je još na studijama opsovao „majku šiptarsku“. Bekim ga je prvi put upozorio. Kada je Bata to ponovio, dobio je nokaut. I nikada mu više nije palo na pamet. Srbija i danas pravi istu grešku. Umesto da gradimo dobrosusedske odnose, proglašavamo čitavu naciju lošom i prljavom kako bismo sebe uzdigli. Onda je neko izmislio da je Vučićev otac Albanac. I malo ko nije poverovao. Mrzimo Albance. Mrzimo Vučića. Dakle — mora biti tačno. Zaboravljamo da su Albanci i Faruk Begoli, Enver Petrovci, legendarni fudbaler Dževad Prekazi, koji nas je juče napustio... Jesu li oni loši zbog svog porekla? Nisu. Ali u Srbiji se svaka budalaština može prodati kao istina. Tako je nastala i priča da je Fahri Musliu otac Aleksandra Vučića. Argument? Liče. Kako Fahri može biti njegov otac ako je u Beograd došao na studije 1972. godine, a Vučić je rođen 1970? Kako, ako je Vučićevu majku, među stotinama koleginica i novinarki, prvi put sreo tek 1985. godine, kada je Vučić već imao petnaest godina? Fahri je napisao obimnu knjigu o Bekimu Fehmiuu. Bio je jedan od inspiratora filma o njegovom životu. U knjigu je uvrstio i neke od mojih tekstova o Bekimu. Uživo sam ga pitao o navodnom srodstvu sa tim nesrećnikom. Postideo se i rekao mi da ta izmišljotina ne razara samo njegov život nego i život njegove porodice. Takvom čoveku se doslovno stavlja meta na čelo. A ako neko nema nikakve veze sa Vučićevom politikom, onda je to Fahri. Jugosloven. Mirotvorac. Sušta suprotnost svemu što Vučić predstavlja još od devedesetih. Kakve veze on ima sa čovekom koji je pozivao na sto muslimana za jednog Srbina? Fahri pripada potpuno drugoj priči. Kritičan je i prema kosovskoj politici. Jer nečija nacionalnost ne dokazuje ništa. Ni dobrotu. Ni zlo. Ni poštenje. Ni lopovluk. Zato, nemojmo da se blamiramo. Ako želimo da se razlikujemo od tabloida i gomile koja veruje svemu što pročita, prestanimo da uvlačimo nedužne ljude u priče koje nemaju veze sa mozgom. Budimo ozbiljni. Snagom argumenata ponudimo nešto bolje od kafanskih tračeva i nacionalističkih uvreda. Sve je ovo besmisleno objašnjavati. Ali zbog mentalnog zdravlja društva ponekad se mora. Albanac nije uvreda. Lopov jeste.” Stefan Simic